Nastava fizičkog vaspitanja
Istorija fizičke kulture datira još iz perioda nastanka čoveka. Praistorija, period u kome je za opstanak čoveka, sposobnost da se odbrani od raznih životinja i sposobnosti da nađe hranu, za koje je čovek morao da ima i razvija određene fizičke sposobnosti. Kroz istoriju u drevnim društvima: Kini, Egiptu, Grčkoj i Rimu fizičko vaspitanje postaje deo vojne obuke. Trebalo je imati fizički sposobne vojnike za odbranu svojih i osvajanje tuđih teritorija. Postepenim razvojem društva, na površinu isplivavaju vrednosti naučnog života dok je fizičko vaspitanje izgubilo na svom značaju. Zato su mnoge, razvijene zemlje morale da uspostave ravnotežu između fizičkih i intelektualnih interesa. Može se zaključiti da tokom istorije fizičko vaspitanje se razvijalo pod vojnim, društvenim i političkim uticajem.
Kamen temeljac traganju ka intelektualnoj i fizičkoj perfekciji postavili su još stari grci. Oni su na brojnim festivalima, obredima i umetničkim delima slavili lepotu vežbanog ljudskog tela. Među njima su najpoznatije Olimpijske igre.
U periodu renesanse, veliki umetnici postavljaju ljudsko telo kao predmet obožavanja. U Iitaliji, kolevci renesanse centralno mesto u vrednosti obrazovanja zauzimaju mačevanje, streljaštvo, plivanje trčanje i igre loptom.
U 19. veku u Švedskoj i Nemačkoj razvijaju se sistemi gimnastike. U Finskoj se prvi put primenjuje vežba kao način da se postigne fizička rehabilitacija. Danska je među prvim zemljama koje zahtevaju fizičko vaspitanje u školama. U Rusiji u 20. veku, posle uspona komunizma, fizičko vaspitanje ima i političku ulogu.
Danas u savremenim uslovima života, dobu tehnike i tehnologije, sve je manje kretanja. Zato se fizičko vaspitanje (plansko, organizovano i sistematsko) nameće kao zamena prirodnim kretanjima i predstavlja jedan od važnih faktora očuvanja bioloških vrednosti čoveka.“ Širom sveta je obeleženo raznolikošću podudarnih elemenata u pripremi i praksi. Ova podudarnost ogleda se u zalaganju za proces fizičkog vaspitanja „od kolevke pa do groba“ koji doprinosi razvoju pojedinca u smislu pojma „fizički obrazovane osobe“. Takvo zastupanje donelo je fizičkom vaspitanju proširenu ulogu naročito poslednjih godina. Kao školskom predmetu daje mu se širok dijapazon ciljeva i potencijala te je stoga u relativno jedinstvenom položaju i snosi odgovornost, da na neki način, kroz svoja uočena obeležja, određuje mnoga savremena pitanja u okviru obrazovnog procesa sa karakteristikama koje ne nudi ni jedno drugo nastavno ili školsko iskustvo. Ova odgovornost je dobro rezimirana u Odluci o ulozi sporta u obrazovanju (2007/2086 NI) koju je Evropski parlament doneo u novembru 2007. godine. U preambuli Odluke aludira se da je fizičko vaspitanje „jedini školski predmet, koji pokušava da pripremi decu za zdrav život i fokusira se na njihov celokupan fizički i mentalni razvoj, i da prenese važne društvene vrednosti kao što su: pravičnost, samodisciplina, solidarnost, timski duh, toleranciju, fer plej… Zajedno sa sportom fizičko vaspitanje smatra se jednim od najvažnijih oruđa socijalne integracije.“(Hardman, K., 2007. Odabrana pitanja, izazovi i odluke u fizičkom vaspitanju, str 11. )
